ponedjeljak, studeni 19, 2007
Na žalost drugi, veliki talas migracije iz grada Majdanpeka je više nego primetan ovih dana. Već čujem mnoge koji će reći, ti si crn u svojim razmišljanjima, i ja ispadam kao neko ko je nenormalan, čak i devijantan kada jednostavno konstatujem da je istina koja nam se dešava surova, hladna kao sečivo noža, ali istina je takva, jednostavno jeste.
Kraj ove tekuće 2007. godine neumitan je kao što je i život. Jednostavno, ja konstatujem to što jeste, poput nekog hronologa koji pragmatički posmatra stvari i zaključuje jednostavnom logikom. Grad se gasi, a zašto se gasi, odgovor je jednostavan, svako to može zaključiti. Jedan grad čine ljudi, njegova mentalna energija, a kako može jedan grad biti živ kada se nešto najvitalnije iz njega odliva, rasipase na nekim drugim meridijanima, grad Majdanpek polako ali sigurno odumire!
Ja ne bih, iskreno napisao ovaj post da nisam nagonjen sa par primera koji su mi ljudi iz mog najbližeg okruženja nametnuli. Danas me je Fuda pitao jednostavno pitao: Da li se to ti ne plašiš da ćeš zadnji napustiti Majdanpek? Ćutao sam i smejao se, iako mi nije bilo do smeha. On planira da napusti grad, i to vrlo uskoro, zajedljivo me čikajući da se i ja upustim u to, ali svakako dobronamerno, jer smo zajedno milion puta u našim razgovorim došli do saznanja, da ovaj grad jednostavno nema budućnosti i guši sve ono prosperitetno koje može doneti neki boljitak.
Nije redak primer da su se ljudi koji su školovani i koji mogu doprineti opštem boljitku u gradu, našli zaposlenje u gradu i njegovim institucijama, ali su ubrzo ukapirali da primanja imaju ne zadovoljavaju njihova nadanja, jednostavno su se zapitali kako npr. zasnovati porodicu sa tom crkavicom koju primaju. Razočarani, oni dižu ruke od svega i napuštaju grad glavom bez obzira. Hej, ja im najmanje zameram na tome i divim se njihovoj odvažnosti da pokušaju da grade budućnost na nekom drugom prosperitetnijem mestu.
Mnogi će reći da ni u jednom gradu u Srbiji nije lako, slažem se sa njima, ali u tim gradovima ima nečeg živog, neke energije koja nagoni ljude da grade, da žive svoje živote, da se provode. Danas mi je jedan drug rekao da od aprila 2007. godine nije izašao u grad da se provede. Ej, ljudi da li je to normalno. Druga stvar koju mi je rekao je ta da je pre izvesnog vremena bio u Novom Sadu i da se za četiri dana proveo bogovski. Planira da na proleće zapali tamo i da počne život iz početka. Drugi prijatelj pali za Sloveniju, već je sebi pazario lap top da komunicira sa nama smrtinicima kada ga nostalgija ophrva. Nadam se da će uspeti da sebe natera da i ostane tamo kada jednostavno ovaj grad nema energije da nas veže za sebe i pomogne nam da živimo život dostojan ljudi. Majdanpek je istorija, nietne, nada, nothing.
I evo jedne proročke pesme za kraj, i razmislite dobro o ovim prethodnim redovima koje sam napisao...